Olga Lazić, neobični dobitnik priznanja „Đak kaplar“ zbog višegodišnjeg „medicinskog“ pomaganja sportistima Ljiga: Iako nepismena, prstima „pročita“ svaku povredu kostiju
Na dodeli opštinskih nagrada „Đak kaplar“, povodom Dana Ljiga, najveći aplauz dobila je Olga Lazić (80) iz Babajića! Snažan aplauz toliko je dugo trajao, da se obrazloženje zašto je dobila priznanje nije ni čulo. Nije bilo ni potrebno, jer babu Olgu, kako je od milošte zovu, svi u Ljigu znaju. Ona već decenijama „namešta“ iščašenja, uganuća, prelome… Odbojkašima i fudbalerima ljiškog Spartaka uspešno sanira sportske povrede, pa ne čudi što su je za diplomu „Đak kaplar“ upravo dva kluba i predložila.
Za svoj neobični dar Olga je, veli, saznala sasvim slučajno, kada je pomogla jagnjetu koje je slomilo nogu. Namestila je kost, nogu zamotala vunom i kudeljom, a jagnje je uskoro prebolelo povredu… Imala je tada tek dvadesetak godina.
– Sebi sam, jednom prilikom, kad sam pala na poledici, namestila nogu, odmah sam znala da je prelom u pitanju – priseća se Olga. – „Spakovala“ sam kosti, tako ja kažem kad prelom namestim, a sinu rekla da me voze u bolnicu, u Valjevo. Kad me pregledao, ortoped se čudio, pitao se ko je prelom tako dobro namestio.
Olga je, veli, nepismena, ali pod prstima „čita“ sve u vezi kostiju. Odmah, kaže, uoči prelom, uganuće, ili iščašenje… U njenu „ordinaciju“, neveliku sobu u prizemlju porodične kuće, stižu pacijenti iz ljiškog, valjevskog kraja, iz Gornjeg Milanovca, Čačka, Lazarevca, ima ih iz Beograda, ali i iz Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Hrvatske, Makedonije, sa Kosova…
– Nikad nikog nisam vratila, svakome sam, ako sam mogla, pružila pomoć – kaže Olga. – Mnogi dolaze i zbog problema sa kičmom, zglobovima. Ko zna koliko hiljada ljudi do sada je bilo kod mene na tretmanu. Dolazili su i mnogi lekari, javne ličnosti, sportisti, biznismeni, političari… Muka ne bira.
Mnogi sportisti bi karijeru morali da prekinu da nije lekovitih ruku babe Olge. Ko zna koliko je, kaže, sportskih povreda, čak i onih najtežih, pred kojima je i zvanična medicina bila nemoćna, uspela da isceli.
Mnogi sportisti bi karijeru morali da prekinu da nije lekovitih ruku babe Olge. Ko zna koliko je, kaže, sportskih povreda, čak i onih najtežih, pred kojima je i zvanična medicina bila nemoćna, uspela da isceli.
– Odbojkašima i fudbalerima Spartaka iz Ljiga uvek sam na usluzi, kao, naravno, i svim sportistima, ko god mi se obrati – kaže Olga. – Dešavalo se, posle treninga, ili utakmice, da banu i u gluvo doba noći. Doveli su, jednom prilikom, mladog odbojkaša, kome je rame bilo potpuno ispalo da su mu prsti šake bili spušteni do članka noge, a ja sam sve „spakovala“ tako brzo da ni on, a ni njegovi pratioci, nisu mogli da veruju. Ubrzo je ponovo igrao utakmice, kao da ništa nije ni bilo.
Ljižane, zato, ne čudi rečenica iz obrazloženja, da se priznanje „Đak kaplar“ dodeljuje za „višegodišnje pomaganje odbojkašima i fudbalerima Spartaka u saniranju sportskih povreda, da u uspesima dva kluba značajan deo ima upravo – baba Olgina medicina“. U Ljigu je, uz to, javna tajna da mnogi lekari svoje pacijente upravo šalju kod Olge.
– Desi se da nekome, kad vidim zašto je došao, otvoreno kažem da ide pravom doktoru, jer to nije za mene – veli Olga. – Onima kojima spakujem prelomljenu kost, uganuće, ili iščašenje kažem da odmah odu kod lekara, da mu stave gips.
Za nepunih sat vremena, juče, kod babe Olge došlo je desetak pacijenata. Bilo je novih, kojima je pažljivo, prstima, uspostavljala dijagnozu i počela tretman, ali i onih koji odranije dolaze, uglavnom na masažu. Kažu, pomaže.
BOŽJI DAR
– Ni sama ne znam odakle mi veština s kostima, prelomima, iščašenjima, uganućima, niko od mojih nije se time bavio – kaže Olga. – To je, jednostavno, božji dar, drugog objašnjenja nema. Moj unuk je nadaren, htela sam da mu ovo umeće i znanje prenesem, ali ga to, međutim, ne interesuje.
NE SME DA BOLI
– Ono što ja prstima radim, ne boli – objašnjava baba Olga. – Ne sme da boli. Ljudi kod mene i dolaze zato što ih muči bol, teško hodaju, imaju ograničene pokrete ruku, nogu. Nikad nikome nisam pomoć naplatila, jedino ako neko nešto ostavi, koliko ima i može, a sportisti iz Ljiga ni to! Moja najveća nagrada je kad nevoljnici od mene odu s osmehom, lišeni bolova i muka, koji su, posle mojih tretmana, kao rukom odneseni…
